Опростити се од Пеђе Трајковића је немогуће. Не постоје речи које могу да искажу узбуркане емоције у сваком од нас ко је с њим радио, сарађивао, ко га је слушао, ко је читао његове књиге и гледао његове уметничке бравуре. Свака реч би водила у патетику, а Пеђа по својој природи није волео патетику, лицемерје, лажну скромност, лаж. Његово место је било међу децом, његовао оаза је била уметност у широком дијапазону. Да ли је реч о музици, сликарству , књижевном стваралаштву, свако од тих уточишта било је његово царство које је делио несебично, искрено . Веран својој мисији, својој породици, својим пријатељима , свом граду Јагодини. Увек је своју основну школу ,, 17 октобар“ стављао на посебно место неуморно се одазивајући на сваки наш позив, захтев и жељу. Ништа му није било тешко. Сваки сусрет са децом , учитељима , наставницима са лакоћом је претварао у доживљај за памћење. Љубав према просветитељству се видела у његовим топлим очима, заразном осмејку и живахном говору .
Стварао је у најтежем времену, борио се за истину на свој уметнички начин, критиковао глупост и простоту немилосрдно , појашњавао доброту и уздизао лепоту. Светионик у густој магли тешких времена је био он Пеђа Трајковић.
Верујемо да је отишао међу звезде да нам и даље светли из неких бољих светова и помаже нам да нађемо прави пут.
Не опраштамо се само се селимо у друге димензије кроз његово стваралаштво .Оставио нас је да сада сами мислимо о свакој његовој песми, цртежу и путу који нам је јасно показао.
Путуј Пеђа , а ми ћемо бити вредни ђаци и показати да учимо из твојих лекција.
Наставнички колектив и војска генерација ученика основне школе ,,17. октобар“
Изнаше архиве
ИНТЕРВЈУ: Пеђа Трајковић
Трудећи се да дане изолације бар на неки начин учинимо лепшим, припремили смо вам једно лепо изненађење.
Оно што изнад свега желимо је да сачувамо осмех, духовну ведрину и полет и да из овога што је задесило читаву планету, изађемо као бољи и освешћенији људи. Уверени смо да смо коначно постали свесни правих вредности, почев од тога колико смо срећни јер су уз нас они које волимо, колико су важна права пријатељства, дух колектива, колики је значај здравља и слободе… Томе су нас учили од малих ногу, но врло често смо понесени брзином живљења, то подразумевали. С обзиром на то да се данас више ништа не подразумева, желимо да наши најмлађи никад не забораве на ове животне драгоцености и да разумеју њихову важност.
А ко ће им лепше то објаснити од оног кога воле и ко њих највише воли!?
Овог, мало необичног, мајског дана, са нама је наш некадашњи ђак и велики пријатељ школе „17.октобар“, песник, Пеђа Трајковић.
1. Пошто је у протеклом периоду све чудно, реците нам како проводите ове чудне дане?
Ја углавном живим у Земљи чуда и управо сам се извукао из једне велике авантуре у којој сам трагао за одговором на питање свих питања „Зашто гавран личи на писаћи сто“. Погађате, то је тема моје будуће књиге. Мене је, иначе, врло тешко одвојити од писања и цртања, па ми ова ситуација није значајно изменила темпо и режим живота.
2. Чини се да нас је планета Земља жестоко опоменула овим вирусом. Како да повратимо њено поверење и на који начин да будемо бољи према њој? Како да будемо бољи према себи?
Послужићу се једном дивном причом чувеног филозофа Артура Шопенхауера, коју сам ја, по обичају, приближио деци претворивши је у песму, а која је кључ за укупну животну равнотежу као једину шансу да избегнемо овакве и друге страшне догађаје.
Зна се
Да бодљикаво прасе
Када захлади
Не зна шта да ради,
Па сиђе у рупу
И формира групу
Својих другара
Бодљара.
Ту се они стисну,
Али одмах врисну
Јер се у овом мимоходу
Једни на друге набоду.
О, наопако!
То није лепо, јел тако?
Но,није лепо ни да се мрзну
само зато што нису при крзну.
Зато се мале бодљикаве гуде
Најпре потруде
Да науче идеално растојање
За грејање –
То се зове васпитање,
Или, лепо понашање:
Кад радиш шта волиш
а друге не болиш!
3. Живот је се састоји од лепих и мање лепих тренутака. Како пронаћи инспирацију, мотивацију и где пронаћи покретачку снагу да бисмо стварали нова дела, да бисмо учили, радили, били и даље креативни?
Кад сте песник увек се можете извући и на тешка питања одговорити стихом, па нека други размишљају шта сте хтели да кажете.
У свему лепота нека чучи
Треба ти само добре воље –
Пронађи пут, па је докучи
И свет ће изгледати лепше и боље.
4. Која је Ваша препорука за наше ђаке, како да проводе слободно време, шта да читају, како да се забаве и дане учине садржајнијим и лепшим?
Деца треба да раде све оно што им причињава задовољство, ако у томе пронађу прави смисао.
Свет је иначе суров, покушава да их укалупи и направи апликације у којима ће она функционисати по унапред утврђеним шемама. Ја навијам за креативност, навијам за игру, наравно, навијам и за паметне разговоре, добре филмове и шта друго – него књиге. Јако ће бити сиромашан онај ко из детињства изађе без Марка Твена, Жила Верна, Чарлса Дикенса, Александра Диме, Толкина, Прачета, мог омиљеног Луиса Керола… или Бранка Ћопића, Душка Радовића… Игора Коларова и Душана Поп Ђурђева…
5. Да ли нам припремате неко изненађење? Кад можемо да очекујемо нову књигу?
Нова књига може бити све друго, само не изненађење. Излазе чак брже и чешће него што бих и сам желео. Овде промовишем тек сваку трећу да не бих превише боо очи Нешто сам наговестио на почетку…Биће тога још … онда када нам се врати нормалан живот.
6. Молимо Вас да поделите са нашим ученицима неко сећање из школе. Испричајте им какви су некада били наставници, како се радило, учило, оцењивало.
Ја припадам оној праисторијској, диносаурус-генерацији са самих почетака „Седамнаестог октобра“ која није имала ни школу, већ се сељакала од зграде до зграде. Не сећам се да нам је то сметало… ма није, нимало. .. ни пећи на угаљ, ни олајни подови, од којих су нам била прљава колена, ни то што некад нисмо имали праве учионице, ни салу за фискултуру, ма ни честито двориште… Волели смо своју „виртуелну“ школу и борили се за њену част. Даље нећу да евоцирам успомене, јер ћу звучати као сваки досадни маторац. Уместо тога, ево стиха који увек користим на ову тему јер много тога казује.
…Када сам ја ишао у Седамнаести
Било је мање асфалта, више блата,
Више цокула, мање патика,
Више игара, мање апарата
И много више слова него слика.
7. Врло често од некадшњих ђака који нас радо посећују и не заборављају, чујемо речи да је Седамнаести „школа с душом“.
Како Ви објашњавате тај феномен, ту посебност на коју смо поносни?
Ја и „Седамнаести“ се дружимо на разне начине већ деценијама. Да се то чак и у вековима изразити. Био сам ђак, па ђачки родитељ у два циклуса, па онда сарадник у бројник акцијама. Толико тога смо претурили заједно. Добро се знамо… У душу, што се каже… А душу школе су створили добри људи. „Седамнаести“ је могао да се уобрази, да постане снобовска школа из центра града, али није бранили су је од тога мудри директори као Олга , као Блажа, као Тања, као Биља… рекао бих- одлучујуће важан тандем из канцеларије са стакленим вратима- Цица и Марина, и увек пожртвовани, дивни учитељи и наставници: као некад Тоћко, Жика Певац, Селимир… или данас Ивица, Влада, Вера,две Слађе, Маја и све Српкиње и многи, многи други који су од својих ђака правили, пре свега, добре људе.
8. Уз жељу да све ово што пре прође и да се ускоро сви сретнемо у школи и на промоцији Ваше нове књиге, захваљујемо Вам се што сте одвојили време за нас.
Која је Ваша порука за наше садашње и будуће ђаке?
Нека то буде мало прилагођени стих песме коју су певали и многи ђаци „Седамнаестог“ кроз различите генерације:
Деци је потребно више но ишта
Да ми одрасли одрасли будемо бољи.
Онда им заиста не треба ништа
Све ће им бити баш по вољи.
